Pet činjenica o postojećem izbornom sistemu

  1. Sadašnji sistem ne može ni na koji način da obezbedi da u skupštini imamo predstavnike svih krajeva Srbije.

Samo Beograd ima 22 poslanika više nego što bi trebalo, u odnosu na broj stanovnika. Tih 22 poslanika više za Beograd automatski znači da je pola miliona građana Srbije izvan Beograda ostalo bez poslanika.

Još osam gradova/opština ima značajno veći broj predstavnika nego što im pripada. Tih 46 poslanika više za Beograd i ostalih osam najvećih opština[1] je tačno milion građana Srbije bez predstavnika u parlamentu.

Poslanici iz 5 gradova u Srbiji u ovom trenutku čine skupštinsku većinu (126 poslanika). Reč je poslanicima iz: Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i Kraljeva.

U Srbiji ima milion i dvesta hiljada građana bez predstavnika u parlamentu.

  1. Sadašnji sistem ne prepoznaje nikakvo pravilo koje bi obezbedilo da svi krajevi budu ravnopravno zastupljeni

Sremski Karlovci sa 8.750 stanovnika imaju isti broj predstavnika u parlamentu kao i Subotica u kojoj živi 141.554 građana Srbije.

Svaki sistem čine principi i pravila. Da li ovaj izborni sistem uopšte možemo zvati sistemom ako nema pravila koje bi obezbedilo da građanin Subotice bude politički ravnopravan sa građanima Sremskih Karlovaca?

Samo 30 od 174 opština i gradova (17%) u Srbiji ima adekvantu zastupljenost u Skupštini.

  1. U Srbiji se glasa za partije, ne za ljude.

Glasanje za partijske liste a ne za ljude, daje mogućnost da se politički “kažnjavaju” gradovi/opštine koji ne glasaju “kako treba”. Paraćin i Ćuprija, iako imaju veći broj stanovnika od Jagodine, nemaju ni jednog predstavnika u parlamentu. Jagodina ima pet poslanika. Takođe, zahvaljujući ovakvom sistemu političke partije imaju prostora da, nakon izbora, prekrajaju izborne liste tako da građani zapravo ne znaju za koga glasaju.

  1. Političari nisu odgovorni građanima.

Ne postoji nikakav mehanizam odgovornosti. Ni parlamentarci, kao ni ostali političari, ne polažu račune građanima već čelnicima stranke. Političke partije su one koje ih stavljaju na listu kandidata, ili ne. Građani nemaju način da “kazne” loše predstavnike.

  1. Diskreciono pravo odlučivanja o tome ko će predstavljati građane u Narodnoj skupštini zapravo imaju stranke, ne građani.

Zahvaljujući postojanju izbornih lista, umesto direktnog personalnog odabira, stranke su te koje odlučuju ko će biti predstavnik građana u parlamentu. Time se obesmišljava pravo izbora građana i obezbeđuje poslušnost poslanika.

Negotin (37056 stanovnika) nema predstavnike u parlamentu, dok Majdanpek (18686 stanovnika) zastupa “čuvena” poslanica koja je glasala protiv interesa svojih birača, a u korist svoje partije, za gašenje osnovnog suda u Majdanpeku.

[1] Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kraljevo, Jagodina, Novi Pazar, Vršac, Sremski Karlovci

Share