KO TEBE USTAVOM, TI NJEGA PREAMBULOM! DIJALOG MONOLOGA NA SRPSKI NAČIN!

Autor: Danijel Dašić

Svedoci smo sve češćih i glasnijih kritika i pozivanja na promenu postojećeg Ustava Republike Srbije, i to uglavnom od strane vladajuće političke strukture, što liči na uvod u pripremu građanstva na nastupajuće promene najvišeg pravnog akta naše zemlje. Neosporna je činjenica da je postojeći Ustav još od trenutka donošenja meta brojnih kritika, od same diskutabilne procedure usvajanja, do manjkavosti i nelogičnosti koje ovakav Ustav ima u tehničkom, jezičkom, ali i u pravnom smislu. Kao rezultat prethodno navedenog, Ustav nije uspeo da postavi efikasan pravni mehanizam uzajamne kontrole tri grane vlasti, tako da imamo u zadnjih deset godina brojne probleme u praksi zbog kolidirajućih pravnih normi, urušavanja institucija sistema i pretvaranja tranzicione demokratije u partokratsku diktaturu.

Hajde da dodamo malo istorije. Srbija je imala 14 promena Ustava od 1835. godine. Kao najčešće greške kod promene najvišeg pravnog akta, izuzev nepostojanja suštinske javne rasprave u procesu donošenja, javljalo se, prikriveno ili otvoreno, forsiranje političkog i normativnog pristupa koji nije bio praćen praktičnim rešenjima i podzakonskim aktima. Stalno davanje prednosti političkoj kontroli vlasti u odnosu na veću efikasnost i primenljivost pravnih rešenja dovelo je do marginalizovanja zakonodavnog dela vlasti, pri čemu zavisni odnos parlamenta pokreće domino efekat urušavanja i ostalih stubova sistema, sudskog i izvršnog. Sa druge strane, nametnuta prevlast politike nad zakonima i pravom, dovodi u pitanje samu potrebu promene Ustava, ako se forsira dualni sistem prava u kome zakoni nisu jednaki za sve.

Da li nam je Ustav uopšte potreban, ako već imamo naviku da ga ne poštujemo i da uglavnom radimo onako kako odluči politička većina u parlamentu. Pravnu parodiju zaokružuje i sam Ustavni sud, koji sve češće izbegava da se izjašnjava o povredama Ustava, ili koristi odugovlačenje da bi se protokom vremena obesmislio sam postupak ocene ustavnosti pojedinih rešenja. Primeri su brojni, od desetogodišnjeg čekanja na odluku po zahtevu Saveta za borbu protiv korupcije, u slučaju koga se više niko i ne seća, do skorašnje odluke o neustavnosti brojanja glasova van biračkog mesta, koja nije prihvaćena, jednostavnim preglasavanjem unutar republičke izborne komisije!

Kako promeniti Ustav Republike Srbije? Postupak se pokreće veoma jednostavno. Član 203. definiše da predlog za promenu Ustava može podneti: jedna trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, 150.000 birača, predsednik Republike ili Vlada Republike Srbije. U nastavku tog istog člana sama procedura se komplikuje jer predviđa i referendumsko potvrđivanje, nakon prihvatanja od strane Narodne skupštine kvalifikovanom dvotrećinskom većinom. Najveći problem sa postojećom procedurom promene Ustava je nepostojanje obavezne javne rasprave u jasno definisanom vremenskom periodu, kao i nemogućnost da se Ustav donese kroz konstituantu, tj. ustavotvornu skupštinu. Sve to dovodi do realne opasnosti da i ovaj Ustav dobijemo bez ozbiljne i argumentovane javne rasprave.

Zašto menjati Ustav Republike Srbije? Sve je veći konsenzus unutar stručne javnosti, kao i među sudijama Ustavnog suda Srbije da je postojeći Ustav nepopravljiv amandmanima. Postojanje kolidirajućih ustavnih normi, neadekvatna jezička i tehnička redakcija teksta, nelogičnosti uspostavljenog političkog, pravnog i ekonomskog uređenja, prilagođavanje ustavnih normi evropskim pravnim standardima i okvirima, kao i samo potvrđivanje Briselskog sporazuma, dovodi do neophodnosti donošenja novog Ustava.

Ali sve je to nevažno. Promenu Ustava ćemo imati samo ukoliko vlast proceni da je to potrebno kako bi se ojačala politička pozicija ili ostvarili raznorazni kratkoročni ciljevi. Što je u suprotnosti sa samom suštinom Ustava koji treba da dugoročno predvidi i definiše pravne okvire razvoja političkog sistema jednog društva.

Tako je izgledala i inicijativa za konstruktivni dijalog vlasti i opozicije, početkom 2015. kada je u Parlamentu formirana Akciona grupa za promenu političkog sistema koja je tada uputila poziv širokoj grupi učesnika političkog života u Srbiji, parlamentarnih i van-parlamentarnih stranaka, ekspertskih grupa, nevladinog sektora, nezavisnih stručnjaka, akademskih krugova, da se razgovara o pronalaženju kvalitetnog rešenja unapređenja postojećeg pravnog i političkog okvira. Lepo zamišljeno, trajalo je skoro godinu dana, ali je završeno neslavno. Kako SNS, politička partija koja je pokrenula proces promene političkog sistema, ni nakon godinu dana nije uspela da predstavi svoje rešenje, pušteno je da Akciona grupa jednostavno nestane sama od sebe. Možda i zbog toga što i sama inicijativa za promenu političkog sistema nije bila iskreno posvećena unapređenju ustavnih rešenja, već više ka ukidanju određenih ustavnih odredbi koje bi olakšale sam proces usaglašavanja formalnog statusa Kosova i Metohije sa realnošću.

Sada smo svedoci novog, mnogo konkretnijeg javnog poziva na dijalog. Ovoga puta ne sveobuhvatni dijalog o reformi političkog sistema, već samo o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Na kraju će ipak morati da se vodi dijalog o Ustavu, zbog realnosti, i svega dosada potpisanog, jer je proces pridruživanja sa EU, a i sam Briselski sporazum, odnosno usaglašavanje vezano za poglavlje 35, u suprotnosti sa važećim Ustavom Republike Srbije. Sa druge strane, imamo i definitivno odustajanje od sveobuhvatne promene Ustava, jer je formirana nova grupa koja se bavi samo unapređenjem ustavnih rešenja u delu koji se odnosi na pravosuđe. Kao rezultat, posle skoro mesec dana od javnog poziva, imamo par predloga koji dolaze iz dela vladajuće koalicije, od političara koji su neuspešno vodili sličan dijalog tokom devedesetih sa kosovskim Albancima. Ukratko, predlozi ne izlaze is starih okvira koji podrazumevaju podelu, nove granice, razmenu teritorija, uključivanje Republike Srpske i tkz Preševske doline, i naravno kao šlag na tortu, najava nove Deklaracije (čitaj: Memorandum) o zaštiti srpskog naroda. Opozicija sa druge strane, ima gotovo jedinstven stav o bojkotu dijaloga, uz obrazloženja koja se kreću od toga da tu (Kosovsku) čorbu treba da kusa onaj koji je i zakuvao, do toga da nije moguć dijalog sa monologom. Sam Predsednik se posredno izjasnio kroz saopštenja centrale SNS-a da sada neće davati nikakve predloge, već da će čekati kraj godine da iznese svoj predlog. Po svemu sudeći, ako pogledamo sličnosti sa ponašanjem vlasti tokom trajanja Akcione grupe pre samo dve godine, izgleda da će i ova inicijativa nestati sama od sebe, bez vidljivih rezultata.

Sad dolazimo do ključnih pitanja. Da li nam treba rešenje problema Kosova i Metohije? Naravno da nam je neophodna. Da li je ova inicijativa iskrena? Iskreno sumnjam. Ako smo nešto naučili, i ako znamo da dijalog podrazumeva da se sasluša i druga strana, uvaže činjenice, te da se kroz proces dođe do najboljeg rešenja, dijalog sa vlašću koja zadnjih pet godina forsira monolog jednostavno nije moguć.

Posledice? Postoje i svakim danom su sve evidentnije. Ali ih osećaju najviše Srbi na Kosovu i Metohiji. Autistični pristup rešavanju problema i dijalog monologa nas je i doveo do skoro neizdržive situacije, gde država Srbija konstantno čini ustupke i ne dobija skoro ništa zauzvrat. Čak ni ono što je potpisano i garantovano. Čuvena Đurićeva izjava o „velikoj pobedi“ od 5:0 iz Brisela je u stvarnosti pet autogolova u našoj mreži. I dok vlast u Srbiji i dalje čeka Godoa i drži glavu u pesku, neki od tih pet golova predstavlja finaliziranje procesa međunarodnog priznanja države Kosovo, uspostavljanja granica, unutrašne konsolidacije državnog sistema, preko promocije kroz učestvovanja na Olimpijadi, članstva u sve većem broju međunarodnih udruženja, dobijanja svog pozivnog (državnog) broja, i tako dalje.

Srbi na Kosovu i Metohiji sada moraju da imaju važeća dokumenta države Kosovo, od lične karte preko registracija automobila, javna preduzeća se jedno po jedno, prevode iz vlasništva države Srbije u vlasništvo države Kosovo, ukidaju se svi paralelni organi srpske vlasti na severu, a naši političari to posmatraju samo iz daljine, jer mogu da posete „srce Srbije“ samo uz dozvolu vlasti na Kosovu. A u međuvremenu se izgubio čak i čuveni apostrof sa imena Kosovo, a međudržavni sastanci na nivou predsednika država i vlada između Srbije i Kosova su postali standard.

Situacija je takva da je možda najbolje definiše, malo modifikovana doduše, ali i dalje aktuelna čuvena krilatica ove vlasti: „Nikada nećemo priznati (da smo priznali) Kosovo!”

I da zaključim. Da. Potrebno je menjati Ustav, ali ne grešiti kao 2006. i 1990. pa krenuti u promenu najvažnijeg državnog i strateškog dokumenta samo zbog trenutne potrebe hitnog usaglašavanja zakona i propisa sa političkom realnošću. Ako se zbog nečeg Ustav treba unaprediti onda je to zbog razvijanja demokratije u Srbiji i konačnog uspostavljanja stabilnosti kroz stvarnu nezavisnost sve tri grane vlasti: sudske, zakonodavne i izvršne.

Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora, i jer je veoma bitno da #biramkogabiram!

 

Share