TVOJA VLADA MI ZVUČI POZNATO – NAJPOPULARNIJI RIJALITI U SRBIJI – NOVA SEZONA

Autor: Danijel Dašić

Četvrt veka višepartijske partokratije u Srbiji, sa bezbrojnim zapletima, glavnim glumcima koji politički “umiru” pa se nekim čudom vraćaju živi i zdravi, ponavljanja i reprize mnogobrojnih epizoda, bez da gledaoci primete, uz uspešnu reciklažu partija, to je isprobano ružičasto srećni recept za najuspešniji rijaliti u Srbiji.

Hajde da se podsetimo prvih sezona ovog serijala.

Sve je počelo te davne 1990. kad nam je SPS „prodao“ priču SRBIJA SE SAGINJATI NEĆE i SA NAMA NEMA NEIZVESNOSTI. Da li je baš tako bilo? Sankcije su uvedene sledeće godine, počinju nepriznati i nepostojeći ratovi, benzin se prodaje u plastičnim flašama, komšije i prijatelji odlaze na ratišta, inflacija se zahuktava, i u 1993. postajemo svetski rekorderi – imali smo novčanicu sa najviše nula. Možda da smo slušali DEPOS i SPO koji su poručivali GLAS ZA SPAS I SA NAMA NEMA SANKCIJA, da bi situacija bila drugačija. Ipak je tada ljudima bilo najvažnije nacionalno, Srbija do Tokija, a ne neka beznačajna ekonomska pitanja. Tu je bio zajam za preporod Srbije, tu je bila teta Dafina i čika Jezda, tata i mama Srbije, koji su svima koji kod njih oroče devize davali nerealne mesečne kamate, 5 pa čak i 10%. Kako vam to zvuči sada?

Inače, izborni sistem je bio dvokružni većinski, sa 250 poslanika biranim direktno usvojim izbornim jedinicama. Neko bi rekao, pa to je super, građani su direktno birali svoje predstavnike. Istina je u tome da je SPS tada bio jedina partija sa infrastrukturom i kandidatima da pokrije svih 250 izbornih jedinica, i da je to bio jedini razlog za takav izborni sistem, a ne briga za građane. Već za par godina je zakon urgentno promenjen u proporcionalni sa devet izbornih jedinica, jer su ostale partije podigle kapacitet da pariraju SPS-u na lokalu.

1993. je već ljudima bilo malo previše tih ratova, nestašice, inflacije, pa su se i slogani promenili. Dok je DEPOS apelovao na birače DA ŽIVIMO KAO SAV NORMALAN SVET, SPS je i dalje igrao na kartu nacionalnog i prošlosti, i uspeo da opet „proda“ slogan SVI SMO MI POMALO SOCIJALISTI. SRS je gurao njihov velikosrpski fazon sa vidovitom porukom GDE SU SRPSKE ZEMLJE, TU SU SRPSKI RADIKALI, i podigli rejting na granicu Karlobag, Karlovac, Virovitica. Kasnije im se ta taktika osvetila, jer kako se smanjivala Srbija i nestajale „srpske zemlje“, tako se smanjivao i rejting radikala.

1996. donela je nadu, neko drugačije razmišljanje i evidentni zamor od velikosrpskih nacionalnih snova. Čak je posle Dejtona i naš Sloba postao faktor mira i stabilnosti, tako da više nije bilo priče o ratovima. SPS se sa svojom bračnom partijom JUL okrenuo optimističnim porukama sreće i zadovoljstva, cveću i bubicama, medu i mleku u Bambilendu, tako da je preko svojih pink televizija, u pauzama između turbo folk pevaljki i repriza boljeg života, slao hipnotičke poruke KEVO, JA BIH LEVO, JUL JE KUL, i MIR, SLOBODA, NEZAVISNOST, EKONOMSKI PROSPERITET. Ipak je to bilo nedovoljno za ujedinjenu opoziciju koja je pobedila u 17 najvećih gradova, i preko 40 opština, odnosno preko 65% stanovništva Srbije, sa sloganom AJMO, AJDE, SVI U NAPAD. Od nacionalnog, tema predizborne kampanje se polako prenosi na teren izbora između patriota i izdajnika.

I naravno, opet je promenjen izborni zakon, i dalje je proporcionalni, ali sada sa 29 izbornih jedinica.

Izbori 1997. su nešto što bi veliki deo sadašnjih političara najradije zaboravio, jer je obeležena bojkotom opozicionih stranaka zbog odbijanja vlasti da usvoji sve preporuke čuvene Vens-Ovenove komisije na neregularnosti izbora 1996. Na izbore su izašli “opozicioni” SPO i SRS i naravno podržali SPS u vladi „nacionalnog jedinstva“. SPS je nastupio sa ŠTO JES JES, NAJBOLJI JE SPS, SRS je najavio svoje učešće u vladi, bez obzira na „pljuvanje“ po bračnom paru Milošević u predizbornoj kampanji, sa MI DOLAZIMO, a SPO je sramežljivo pozivao SRBIJO IZAĐI. Sledeće dve godine su donele prelazak sa reči na dela barem u delu, patriote protiv izdajnika, sa najvećim zabeleženim brojem državno organizovanih ubistava novinara, političara i svih onih koji drugačije misle. Batinaši i noćne posete neistomišljenicima su bile standard. I dokaz da se istorija ponavlja. Da li zbog toga što se i političari ponavljaju i sada u novoj vlasti ponovo neka poznata imena iz tadašnje crno-crvene vlasti – Dačić, Vučić, Nikolić, Vulin, Gojković, Tabaković?

I došla je ta 2000. Sve je mirisalo na promene. Mrkonjić je obnavljao mostove širom zemlje, SPS je pokušavao nemoguće sa IDEMO DALJE, U NOVE POBEDE, UGOVOR SA NARODOM, i slično, dok je poruka opozicije bila jednostavna i jasna GOTOV JE, PUKO JE KO ZVEČKA, NAS JE VIŠE. To se dešavalo dok nas je sa bilbordova gledao zamišljeni Koštunica, kao ČOVEK IZ KOMŠILUKA. I bi taj 5. Oktobar, doneo je veliku nadu, izgledalo je da je noćna mora gotova, da je sav posao završen, te da možemo da se opustimo na našem zasluženom putu ka „boljem sutra“.

U to ime, opet je promenjen i izborni sistem, ostao je proporcionalni ali sada sa samo jednom izbornom jedinicom.

2003. je donela vraćanje nekih starih poruka, i nekih starih igrača na scenu, uz desne vetrove DSS-a i Koštunice, koji je građanima Srbije poručio KAO ŠTO NAROD KAŽE – KOŠTUNICA. SPO je pokušao da se uz pomoć Nove Srbije vrati u parlamentarne političke igrače uz reciklirane poruke ZAJEDNO ZA SRBIJU, dok je DS obećavao BUDUĆNOST ODMAH. SRS je nudio da će biti RADIKALNO BOLJE, a SPS, još uvek koristeći Miloševićevo ime na listi je nudio POBEDU ZA SRBIJU. Na kraju je Srbija skrenula desno dajući poverenje manjinskoj vladi DSS, uz uključeni levi žmigavac nezvanične podrške SPS-a.

Kampanja 2007. je nekako sva bila nestrpljiva, svi su hteli vlast što pre. DS se vratio na visoke procente uz ZATO ŠTO ŽIVOT NE MOŽE DA ČEKA, i pozivom ZA EVROPSKU SRBIJU, dok je SRS nudio DA VEĆ DANAS BUDE BOLJE i NAPRED SRBIJO. DSS je malo bio usporen i neobavešten, pa je koristio reciklažu uz ŽIVELA SRBIJA. G17 je pokušao da promoviše novi pristup STRUČNOST ISPRED POLITIKE, dok je SPS pozivao SRBIJO, GLAVU GORE, i USTANI SRBIJO što je kanda i priznanje da se Srbija saginjala i to dosta dugo. Uključeni levi žmigavac SPS je sada doveo i do levog skretanja Srbije uz doskora nezamislivu koaliciju DS i SPS u vidu nacionalnog pomirenja.

I bi šta bi, dođoše i ti izbori 2012. Izgleda da su svi bili malo umorni. To je bila najgora godina što se tiče kvaliteta slogana. DS i njeni koalicioni partneri idu na izbore sa sloganom IZBOR ZA BOLJI ŽIVOT, ali su se sapleli na mnogo puta korišćenom EVROPSKI KORAK, DOBRO ZA SVE. SNS su se odlučili iskoriste uspešni slogan iz Hrvatske za POKRENIMO SRBIJU, URS je nudio nešto novo UKIDANJE PARTIJSKE DRŽAVE. DSS ulazi u predizbornu kampanju sa sloganom ZA SRBIJU – ZNAŠ ZAŠTO, dok SRS nudi BIRAM SRBIJU. Jedini koji su se baš potrudili, ali za džabe, su DSS koji su na lokalnom nivou imali poruku RAZLIČAK – JER NISMO SVI ISTI. SPS je odlučio da ima brend koji dobija izbore, i bilo je DAČIĆ I TAČKA. Izgleda da su bili u pravu i udarili su tačku na saradnju sa DS-om, i reciklirali koaliciju iz 1998, samo što sada nije bila crveno-crna, već više isprano roze-plava.

Izbori 2014. su doneli „velike“ promene u vladi. Predsednik vlade i potpredsednik su zamenili stolice. I to je to. DSS i SRS su po prvi put ispali sa liste parlamentarnih stranaka, kao i G17 i LDP. SNS je ponudio BUDUĆNOST U KOJU VERUJEMO, i Srbija je izgleda poverovala. DS se posle 2012 raspao na toliko mnogo partija da su morali da podsete birače sloganom DEMOKRATIJA NA STAROJ ADRESI. Dačić je ponovo udario tačku, ali nije više bio u mogućnosti da bude „kingmaker“ tako da se podvukao pod Vučićeve skute koji je ponudio još SVOM SNAGOM U REFORME. I desilo se ono nemoguće. Jedna partija je osvojila apsolutnu većinu, a jedan čovek apsolutnu moć. Više nema podele na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Vlast je sada samo jedna i postoji u jednom čoveku.

Apsolutna vlast je ostvarena. Vreme prosperiteta i stabilnosti takođe, i ako slušamo naše pravo da znamo sve, po prvi put u novijoj istoriji Srbije sve ide baš kako treba. Dobro, ne ide baš sve, plate i BDP su nam i dalje među najgorima u regionu, ali smo barem po prvi put u novijoj istoriji Srbije postali svetski rekorderi po broju održanih izbora. U zadnjih pet godina smo glasali četiri puta.

Nova vlast je kao pravilo uvela praksu redovno vanrednih izbore, tako da je Srbija 2016. ponovo izašla na birališta, na lokalu redovno, a na republičkom nivou vanredno. I naravno, slogani su se malo izlizali. SNS je poručio da UJEDINJENI MOŽEMO SVE, SPS je pozvao u borbu za SLOBODA, JEDNAKOST, SOLIDARNOST, PRAVDA. ČBČ koalicija je toliko u startu bio čudan spoj, da je i slogan bio adekvatan – MORA DRUGAČIJE. DS i Nova stranka su poručivali da DOSTOJANSTVO TI NIKO NE SME ODUZETI. Rezultat: DOSTA JE BILO, politička opcija kojoj je naziv bio istovremeno i slogan postala je najprijatnije iznenađenje. DVERI su ušle sa DSS-om u koaliciju i u parlament uz #SREĆA.

Još jedni vanredno/redovni izbori u Srbiji su prošli, ali pitanja i dileme su ostale. Da li je SNS stvarno ostvario ubedljivu pobedu, ili je izgubio 27 mandata? Da li je bilo izborne krađe ili ne? Da i treba menjati izborni sistem? Zašto nezavisna tela za kontrolu izbora nisu radila svoj posao? Nakon svih dilema, rezultat, kako god ga tumačili, je ipak dobar po birače. I to je dobra vest. Novi alternativni načini promocije preko društvenih mreža, više političkih opcija u parlamentu, redukovana apsolutna moć najveće partije, nova lica i ideje u politici, sve je to dobro za razvoj demokratije u Srbiji. Uz veliki otklon od političkih partija, i jačanje fokus birača na pokrete koji se formiraju kao alternativa sve većoj partokratskoj kontroli društva.

Sve se to potvrdilo 2017. na predsedničkim izborima gde je Aleksandar Vučić je sve medije uzurpirao u skladu sa sloganom BRŽE, JAČE, BOLJE. ZA BOLJU SRBIJU ili za diktaturu jednoumlja, glasala je većina gledaoca ružičasto srećnih televizija. Saša Janković je poručio da LJUDI KOJE ČEKAMO SMO MI, tako da je BEZ STRAHA došao na drugo mesto bez neke velike pompe. Ljubiša Preletačević – Beli se SAMO JAKO ušunjao na treće mesto dajući belim listićima novu alternativu.

Španska izborna serija se nastavlja, i nova epizoda u Beogradu početkom 2018. se očekuje sa nestrpljenjem. Vlast šalje signale da će biti i novog vanrednog serijala u vidu parlamentarnih izbora, daje najave koje sve glumce i kakve zaplete možemo da očekujemo u nastavku, ispituje puls gledalaca, nadajući se očuvanju rejtinga. Na kraju, posle tri nove vlade i dve rekonstrukcije vlade u samo pet godina, idemo u novu sezonu uz aktivno učešće ružičasto srećnih televizija. Ono što je vidljivo je pretvaranje našeg izbornog sistema u jedan veliki rijaliti šou.

Tada će sve biti lako: ako želite da ostane Dačić, naručite Miljacku. Ako hoćete da izbacite Gašića, kleknite na kolena. Ako hoćete da ostane Vulin, pozovite tetku iz Kanade… i tako dalje. A ako hoćete da ovo bude i poslednja sezona partokratskog rijalitija “TVOJA VLADA MI ZVUČI POZNATO”, isključite televizor, uključite razum, i izađite na izbore otvorenih očiju!

 

Jer je sve #stvarizbora i jer je veoma bitno da #biramkogabiram.

 

 

Share