Velelepan ili preveliki, umetnost ili kič – višemesečne polemike o spomeniku srpskom vladaru Stefanu Nemanji pokazale su da pred srpskim podelama 21. veka i najveći ujedinitelj srpskih zemalja ostaje – nemoćan. Uzavrele rasprave, pre svega na društvenim mrežama, godinama unazad prate događaje od društvenog značaja.
Novinarka Ljubica Gojgić ovu i slične situacije komentariše citirajući dramskog pisca Dušana Kovačevića: Kada bi se raspisao referendum u Srbiji da li da uvezemo kugu 50 posto bi bilo za, 50 odsto protiv. ,,Mi smo narod koji voli da debatuje, da polemiše, koji voli da unosi inat kao vrlo važan element svake diskusije i polarizacija nije nešto što je došlo danas, za šta do sada nismo znali pre 5, 10. 20. 50 godina. Imam utisak da je polarizacija sada i više izražena, na nas je ova tviter kultura pala kao na plodno tle’’, smatra Gojgić.
Termin polarizacija podrazumeva usmeravanje u suprotne strane. Kada smo suočeni sa informacijama koje nam ne idu u prilog, naši stavovi se ne menjaju, već postaju još ekstremniji, a komunikacija agresivnija. Tome u velikoj meri doprinosi i priroda novih medija, potreba za klikovima i sve kraće zadržavanje publike na medijskim sadržajima. Tako, recimo, Google forsira sadržaje koji sadrže elemente radikalnog i ekstremnog, jer se publika na takvim sadržajima duže zadržava, što otvara prostor za više reklama i veći profit.
,,Komunikacija sa društvenih mreža, sa tvitera, se prenosi u svakodnevni život. Vidim da se način komunikacije u rijalitiju, gde se podstiče sukob, rejtinzi rijalitija dižu na sukobu, ne na dijalogu i konstuktivnosti, vidim da se ta naelektrisana atmosfera prenosi u Skupštinu’’, uočava Gojgić.
Dara iz Jasenovca, epidemija, Kosovo ili 100 evra – povodi za podele su različiti, ali većina se zasniva na istoj političkoj liniji – za ili protiv aktuelne vlasti. ,,Čovek i u vremenima krize ima pravo da postavi pitanje, da se upita, da pozove na neku debatu, ali ono što se dešava kod nas mislim da je stvarno raritet. Da je do te mere ispolarizovano, da je do te mere slika crna ili bela. Mi smo se opredeljivali u vreme kovida za i protiv krznog štaba jer i krizni štab je tema da se podelimo za vlast ili opoziciju. Kada su nam dali mogućnost da biramo vakcine – danas se opredeljujete da li ste rusofil, da li ste za Kinu , da li ste za Zapad, šta ćemo sad kad je stigla Astra Zeneka koju proizvodi Indija, eto prilike da se opredele i oni koji su za nesvrstane. Mi se oko svega opredeljujemo, ali ne normalno – mi se oko svega do poslednje kapi krvi opredeljujemo’’, smatra Ljubica Gojgić.
Način na koji se nekom grupom ljudi rukovodi pravi drastične razlike u pogledu toga kako se ljudu ponašaju i u kakvim će odnosima sa drugim ljudima biti, pokazuju istraživanja socijalnih psihologa. Istoričar Vladimir Veljković ne smatra tragičnom podelu da li je neko za režim ili nije. ,,Pitanje je na koji način mi diskutujemo o tome, na koji način razrešavamo naše sukobe. Pošto su institucije predstavljene demokratije zarobljene, Narodna skupština je obesmišljena, a ona je osnovni politički kanal gde građani, preko svojh političkih predstavnika, diskutuju i sukobljavaju svoja različita mišljenja, različite političke stavove i ako su ti kanali obesmišljeni, stavljeni van svoje osnovne funkcije, onda se te različite podele dosta oštro manifestuju u javnosti’’, napominje Veljković.
Većina teoretičara deli uverenje da su za polarizovanost jednog društva uvek najodgovorniji nosioci vlasti, koji diktiraju ton javne komunikacije, ali i tradicionalni mediji pod njihovom kontrolom. To potvrđuje i istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) iz 2019. godine, koje je pokazalo da su samo u periodu od mesec dana, najčitaniji mediji u Srbiji objavili 1358 tekstova u kojima su nekoga etiketirali kao „izdajnika“, dok se samo u toku jednog dana, u osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala u zemlji objavi u proseku 644 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma.
Gojgić uverava da apsolutna moć kvari apsolutno. ,,Imamo situaciju gde je politička scena lišena svakog dijaloga, ona je lišena i alternative zbog činjenice da je opozicija potpuno, čak i u ovoj situaciji, nesnađena’’, kaže ona.
Elita i plebs
Istoričar Vladimir Veljković podseća da su podele način vladanja u ovakvim, autoritarnim sistemima. ,,To su podele na elitu i plebs gde su ovi na vlasti istinski predstavnici tog plebsa, a navodno postoji nekakva elita u Srbiji koja prezire taj plebs’’, kaže Veljković.
Podela na plebs i elitu u Srbiji se oslanja na liniju razdvajanja nastalu krajem prošlog veka. Predlog Vojislava Šešelja, iznesen za skupštinskom govornicom, da se „što pre, po principu retorzije ili odmazde, proteraju svi Hrvati iz Srbije“, rezultirao je 1992. godine protestom dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata. Njihovih 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju pretočili su u zbornik nazvan “Druga Srbija”. Od tada do danas, prva Srbija podrazumeva nešto što je anahrono, što je tradicionalističko i nacionalističko, a druga, nešto što je savremeno i kosmopolitsko. Ali, koliko je zaista ova podela relevantna i danas?
,,U sadašnjem režimu, među onima koji ga, na neki način podržavaju, ima predstavnika i tzv. Prve i tzv. Druge Srbije. U tom smislu možemo reći da je sadašnja autokratija prevazišla tu podelu na jedan svoj način’’, ocenjuje istoričar Veljković.
Ali da li je polarizovanost specifična samo za srpsko društvo? Na ovo pitanje naš sagovornik odgovara odrično, smatrajući da se uzrok savremenih podela širom sveta može pronaći u usponu desnog populizma – svetskog trenda kome se Srbija pridružila 2012. godine.
,,To je jedan model gde se održavaju izbori, ali gde ne postoji neizvesnost ko će pobediti. A, kada nemate neizvesnost na izborima vi, zapravo, nemate demokratiju’’, upozorava Veljković.
Intenziviranje polarizacije u jednom društvu uvek sa sobom nosi i rizik da u nekom trenutku konflikti više neće moći da se rešavaju mirno. Konflikte unutar društva je moguće razrešiti, ali rešenje moraju da iniciraju oni koji snose najveću odgovornost za kreiranje atmosfere u društvu.
