Autor: Danijel Dašić
Da li smo se skoro zapitali da li je dobro redovno imati vanredne izbore? I koliko nas to uopšte košta? I zašto bi trebali da postavljamo to pitanje vlasti? Razlog je jednostavan. U ovoj zemlji mi smo poslodavci i vlast mora da nam redovno podnosi račune. Ne verujete? Hajde da to objasnimo jednostavnim jezikom.
Kao prvo, svaki put kad nam dođe plata (za one srećnike koji rade), na svakih 100 dinara koje stavimo u džep, moramo da zaradimo 160 dinara, jer državi prvo moramo da, na ime raznoraznih poreza i doprinosa, damo 60 dinara, više-manje.
I tada, kad sa tih sto dinara odemo u prodavnicu da kupimo nešto, mi ne kupujemo robu vrednu 100 dinara, jer tu ulazi u igru onaj čuveni PDV. Kad se podvuče crta, na svakih 160 dinara koje moramo da zaradimo, mi možemo da kupimo robu u vrednosti od samo 80 dinara. Sve ostalo uzima država. Zašto? Da bi nam obezbedila sve što jedna odgovorna država i treba da obezbedi svojim građanima, uređen, pravedan, jednostavan i efikasan sistem. E, zato smo u obavezi da kontrolišemo kako vlast troši naš novac, jer ih mi plaćamo i jer smo ih privremeno ovlastili da u naše ime vode Srbiju ka boljitku.
Ako još nije najjasnije, evo malo slikovitog opisa.
Srbija je naša kuća i vlasništvo je svih građana Srbije, jer mi plaćamo sve troškove, tako da s vremena na vreme (trebalo bi na četiri godine) mi imamo pravo i obavezu da biramo upravnika (čitaj premijera) i majstore (čitaj ministre) koji treba da nam tu kuću održavaju, popravljaju, dograđuju, sređuju i lickaju, kako bi jednog dana mogli da je vrednosno „legalizujemo“ u toj čuvenoj Evropskoj Uniji.
Pre pet godina smo otpustili takozvanog „žutog“ upravnika i njegove majstore, jer nas je stranačkim imenom definisan progresivni kandidat ubedio da nam kuća propada, da majstori kradu, da je „žuti“ nesposoban i prevarant, te da će se ukoliko glasamo za promene, sve biti med i mleko. Obećao je „napredni“ da će dograditi našu kuću da bude najveća i najlepša u regionu, da će doći investitori iz inostranstva koji će da ulažu pare, mnogo para, u našu kuću, da će isterati onog uljeza što nam je oteo prostorije u prizemlju, zvane KiM, ili srce Srbije. Obećao je i da će otpustiti sve nesposobne, korumpirane majstore i tako završiti radove mnogo brže, bolje, jače. Kako se ni posle pet godina taj progres ne ostvaruje kako je obećano, „napredni“ upravnik je radio ono što ipak najbolje ume – da pobeđuje na izborima, i to često, vrlo često.
Doduše, ako slušamo naše pravo da znamo sve, po prvi put u novijoj istoriji Srbije, sve ide baš kako treba. Dobro, ne ide baš sve, plate i BDP su nam i dalje među najgorima u regionu, ali smo barem po prvi put u novijoj istoriji Srbije postali svetski rekorderi po broju održanih izbora. U zadnjih pet godina smo glasali četiri puta. Jer je to bilo bitno za stabilnost i prosperitet zemlje.
I to sve ima svoju cenu. Šta su građani Srbije dobili za svoje pare?
Činjenice koje su sakupili vredni istraživači iz NKD-a su nepobitne – preko devet milijardi dinara smo potrošili za izbore u zadnjih pet godina, a od toga više od 60% sredstava za one vanredne. Ko ne voli da računa, evo male pomoći, to je 5,4 milijardi dinara za vanredne izbore! Ili 45 miliona evra.
Koliko je to novca? Ta suma je na primer veća od novca koji je oduzet lokalnim samoupravama novim Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava. Tako da sada na lokalu nemamo para za popravku i izgradnju puteva, vrtića i škola, zdravstvenih ustanova, vodovoda i kanalizacije. Ali ima para da se stalno organizuju novi izbori i na to se stalno troši sve više i više novca. Na primer, predsednička kampanja je bila za četvrtinu skuplja nego ona pre pet godina. I po prvi put je jedan predsednički kandidat potrošio više novca za kampanju nego svih deset ostalih zajedno. Šta mislite, o kom kandidatu pričamo?
Ima se, može se, kao što bi rekao naš narod.
U redu, sad znamo šta je dobio pobednik, i koliko je potrošio para, ali da li znamo šta je dobili građani Srbije? Pa kratko rečeno, jedno veliko ništa. Dobili smo pauzu u radu parlamenta od ukupno 11 meseci, ili skoro godinu dana nerada najvišeg zakonodavnog tela i nosioca jednog od stubova vlasti. A i kad je Skupština radila, zbog čestih izbora zakonodavna aktivnost je bila i do 30% manja, bez obzira što se čak 70% zakona tada donosilo po hitnom postupku. Brže, jače, bolje?
Hajde da svedemo račun. Posle pet godina, kuća je više-manje u istom stanju, nezavršena, čak su se pojavile ozbiljne pukotine u dva od tri ključna temelja državne kuće, one koje zovemo zakonodavna i sudska vlast, dok je izvršni temelj dodatno armiran i ojačan. Te pukotine u temeljima države vlast ne primećuje, i nastavlja da jača samo deo izvršne vlasti, onaj koji je jedino i interesuje. Za to vreme račun za izvedene radove je sve veći i veći, upravnik se stalno žali i jadikuje kako ne može da radi kako treba ako ga kritikujemo i kontrolišemo. Stalno traži nove izbore kako bi našao nove majstore, a na kraju dana opet angažuje one stare. Ove godine je doveo i novu VD upravnicu, da završi sve ono što je on započeo.
Koliko će nas sve to koštati na kraju? Ko Svetog Petra kajgana? Možda je došlo vreme da se zameni ta poslovica – da kažemo da nas košta kao stalni izbori Srbiju!
Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora. I jer je veoma bitno da #biramkogabiram!