Verovali ili ne, prema Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine, narodni poslanik je zaista predstavljao građane izborne jedinice u kojoj je izabran i implicitno je raspolagao slobodnim mandatom. Postojeći Ustav Republike Srbije iz 2006. godine ne sadrži takvu odredbu i dovodi u pitanje slobodni mandat narodnih poslanika svodeći ga na običan broj od 1 do 250 na izbornoj listi.

Nakon izbora 2000. godine, broj opština bez poslanika je dostigao svoj maksimum od 111, a broj građana Srbije bez svog predstavnika je bio 1,7 miliona. Petnaest godina kasnije, “napredak” je više nego očigledan – “samo” 95 opština je bez poslanika, dok 1,2 miliona građana nema svoje predstavnike u parlamentu. Vreme je da se izvrši reforma izbornog sistema i da se demokratija u svom izvornom značenju vrati u Srbiju.

Političke stranke braneći postojeći sistem insistiraju na proporcionalnosti u glasovima i mandatima kada je u pitanju predstavljenost stranaka u zakonodavnoj vlasti? Zašto nema insistiranja na istoj proporcionalnosti u predstavljanju građana? Jednakost birača zamenjena je jednakošću stranaka preko depersonalizovanog izbornog sistema. Narodni poslanik prvo predstavlja stranku, a građane samo onako kako to vidi njegova stranka. On zbog toga nema problema sa grižom savesti – on i ne zna ko je za njega glasao; nema svoju izbornu jedinicu niti  komunikaciju sa biračima, jer ne zna s kim bi komunicirao. Zato umesto odgovornosti prema biračima, bira podanički odnos prema svojoj partiji, što je najsigurniji način političkog preživljavanja u Srbiji.

Mislite o tome, jer sve je #stvarizbora, i veoma je bitno da #biramkogabiram.