Autor: Danijel Dašić
Da li ovakav sistem subvencija stranim investitorima i forsiranje jeftine radne snage može doneti preko potreban razvoj ekonomije naše zemlje? Da li je došlo vreme za ozbiljnu analizu ulaganja i ostvarenih efekata? Vreme je za postavljanje pitanja. I za traženje odgovora. Pa da počnemo.
Prema istraživanjima Insajdera, koje uključuje analizu Svetske Banke o efektima subvencija stranim investitorima, dolazi se do zaključka da ni nakon više od deset godina od kada je počela dodela državnih subvencija investitorima, nije urađena sveobuhvatna analiza o efektima tih davanja. Poslednji podaci koje je objavilo Ministarstvo privrede pokazuju da će država od 30 investicionih projekata, pokrenutih u periodu od oktobra 2015. do januara 2017. godine, zaraditi četiri puta više novca nego što je kroz subvencije uložila u te projekte. Problem je, međutim što su ovi podaci rezultat nepotpune analize.
Računica o isplativosti davanja subvencija dobijena je samo na osnovu podataka o direktnim novčanim ulaganjima države, bez ostalih troškova koji su neretko deo podsticaja: od ustupanja investitorima zemljišta bez naknade, preko ulaganja u infrastrukturu, oslobađanja od PDV-a, poreza i doprinosa. U dokumentu o rezultatima rada Ministarstva privrede navodi se da je vrednost 30 posmatranih investicija 340 miliona evra, da će biti zaposleno najmanje 21.276 radnika, a da je iznos očekivanih prihoda države 512 miliona evra, odnosno četiri puta veći od subvencija koje su iznosile 125,4 miliona evra.
O isplativosti davanja subvencija govori i dr Stevan Rapaić sa FPN, koji u svojoj doktorskoj disertaciji analizira sedamnaest opština i gradova sa natprosečnim prilivom stranih direktnih investicija po glavi stanovnika u Srbiji za period 2001-2013: Apatin, Novi Beograd, Lapovo, Bački Petrovac, Vršac, Palilula (BG), Beočin, Senta, Pećinci, Kosjerić, Novi Sad, Kragujevac, Pirot, Bačka Palanka, Inđija, Paraćin, i Niš. Kao indikatori lokalnog ekonomskog razvoja korišćeni su demografski podaci, podaci o zaposlenosti i zaradama, kao i podaci koji se odnose na prihode budžeta lokalne samouprave.
Rezultati analiza obrađenih u doktorskoj disertaciji nedvosmisleno su potvrdili hipotezu da ne postoji direktna veza između stranih direktnih investicija i lokalnog ekonomskog razvoja. Izuzev primera Inđije, sve ostale opštine i gradovi iz uzorka ne pokazuju direktnu povezanost stranih direktnih investicija i lokalnog ekonomskog razvoja. Strane direktne investicije u određenim opštinama su imale čak negativno dejstvo na pojedine indikatore lokalnog ekonomskog razvoja. Tamo gde su preovlađivale privatizacije, kao oblik stranog investiranja došlo je do negativnog uticaja na zaposlenost na lokalu.
Sa tim se slaže i ekonomski analitičar Milan Kovačević, za ekonomski portal gde ističe da je Srbija od 2001. godine imala značajan priliv stranih investicija, ali su se one uglavnom slivale u sektor usluga, za razliku od ostalih zemalja u tranziciji, koje su privukle više investicija u proizvodnju.
Zbog toga je u tim zemljama čak 70 odsto rasta BDP-a rezultat stranih investicija, dok je u Srbiji oko 6 odsto. Od 2012. godine Srbija, i pored subvencija, beleži nizak nivo stranih investicija, a prošle godine je dostigao iznos od 1,8 milijardi evra, što je nedovoljno za značajniji privredni rast.
Nedavno se u javnosti pojavila informacija da je, prema istraživanju revizorsko-konsultantske kuće „Ernst & Young“, Srbija svrstana među pet najatraktivnijih država za strane direktne investicije u evropskoj industriji. Sve je to rezultat subvencija, koje država odobrava stranim investitorima, a ne povoljnog poslovnog ambijenta. Da je Srbija tako atraktivna za strane investitore ne bi morala plaćati čak do ¾ od ukupne investicije u raznim oblicima, od davanja zemljišta, preko poreskih olakšica, do konkretnih finansijskih sredstava.
Poseban negativan aspekt nedostatka jasnih kriterijuma prilikom davanja subvencija (po radnom mestu u Srbiji su ranije iznosile od dve do deset hiljada evra, a sada se kreću od tri do sedam hiljada evra) je šta će se dobiti za njihov iznos, što trenutno u Srbiji nije slučaj.
Nacionalna koalicija za decentralizaciju je istraživala ovaj problem, naročito u svetlu zloupotrebe pravnog osnova za subvencije, koji bi trebao da se zasniva na podsticaju nedovoljno razvijenih regiona u Srbiji i da prema podacima Ministarstva finansija država Srbija je od 2014. godine do danas bezmalo polovinu subvencija za podsticaj investicija, prioritetno namenjenih nerazvijenim lokalnim samoupravama, dodelila kompanijama u Beogradu i Novom Sadu. Korisnicima koji posluju u ekonomski devastiranim opštinama u istom periodu dodeljeno je manje od 4% sredstava. Prema članu 5. Zakona o kontroli državne pomoći nalaže se da se državne subvencije, namenjene podršci investicionim ulaganjima, dodeljuju pre svega „radi unapređenja razvoja područja sa izuzetno niskim životnim standardom ili sa visokom stopom nezaposlenosti.“
Prema zvaničnim i drugim dostupnim podacima, od 30 ugovora koje je od aprila 2014. do aprila 2016. godine Ministarstvo privrede zaključilo sa investitorima u cilju dodele državnih subvencija, samo se tri (10 odsto ugovornih obaveza) odnose na investicije u lokalnim samoupravama koje su pozitivnim propisima označene kao „devastirana područja“ (Vladičin Han, Prijepolje, Rača). Od svih subvencija u tom periodu, koje su vredne 164 miliona evra (164.099.098,70) samo 5.942.087 evra (oko 3,6 odsto) ide kompanijama koje posluju na devastiranim područjima, odnosno u ovim opštinama.
Takođe, samo dva od ukupno 30 potpisanih ugovora vezana su za investicije u lokalnim samoupravama koje su pozitivnim propisima definisane kao „područja od posebnog interesa“, odnosno kao „veliki industrijski centri čiji ubrzan privredni razvoj ima poseban značaj za Republiku Srbiju, posebno u cilju ravnomernog regionalnog razvoja i smanjenja stope nezaposlenosti“. Ti ugovori su zaključeni sa dve kompanije u Nišu, koji jeste „područje od posebnog interesa“. Po tom osnovu kompanijama u Nišu dodeljeno je 20 miliona (20.887.332,00) što je oko 12,7 odsto od ukupno 164 miliona evra (164.099.098,70) koliko je po osnovu subvencija za zapošljavanje dodeljeno u periodu od aprila 2014. do aprila 2016. godine.
Istovremeno, država je ugovorima o dodeli subvencija podržala deset investicija u lokalnim samoupravama koje, po dostupnim podacima, imaju najnižu stopu nezaposlenosti i/ili veću prosečnu zaradu od republičkog proseka (Beograd, Novi Sad, Pirot, Stara Pazova, Bačka Palanka). Iznos državnih subvencija za te investicije je 107 miliona evra (107.463.495 evra), što je čak oko 65,5 odsto ukupnih državnih podsticaja predviđenih po osnovu ovih 30 ugovora. Za pet investicija u Beogradu izdvojeno je 44.655.495 evra, a za dve u Novom Sadu 27.858.000 evra, što je ukupno 72.513.495 evra, odnosno 44,2 odsto dodeljenih subvencija.
Na kraju, postavlja se i ključno pitanje – o tome zašto država Srbija promoviše jeftinu radnu snagu jer subvencioniše i do 75% ukupnih investicija da bi istovremeno dozvoljavala stranim investitorima da radnike plaćaju na nivou minimalca. U trenutku kad je prosečna plata u Srbiji oko 45.000 dinara, država odvaja ogroman novac da se promoviše zapošljavanje radnika za mesečnu nadoknadu koja se kreće između 25 i 30 hiljada dinara?!
Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora. I jer je veoma bitno da #biramkogabiram.
