ZAŠTO JE IZBORNA REFORMA KLJUČ ZA USPOSTAVLJANJE PRAVNE DRŽAVE?

Autor: Danijel Dašić
Šta biva kad ne #biramkogabiram?
Dobijamo izborni sistem u kome ne postoji kontrola i odgovornost izabranih predstavnika vlasti prema biračima – građanima. “Skrivena” mana našeg sistema je da kad jedna partija postane izrazito dominantna, dolazi do evidentnog urušavanja balansa između izvršne, sudske i zakonodavne vlasti  i izmeštanja centara moći van institucija sistema. Kompletna vlast se tada koncentriše unutar malog kruga partijske vrhuške, odnosno u našem slučaju u rukama samo jedne osobe. Tog trenutka se sistem transformiše u tkz “plemensku” demokratiju, gde “plemenska pravila” postaju važnija od Ustava i zakona. “Skrivena” mana je postala veoma vidljiva 2014. godine, nakon formiranja vlade i uspostavljanja apsolutne dominacije jedne stranke. U samo par godina došli smo u stanje u kojoj partokratska stabilokratija upravlja i kontroliše sva tri stuba vlasti, i predstavlja ključnu prepreku daljoj demokratizaciji našeg društva. Da li ste počeli da primećujete simptome, kao što su urušavanje nezavisnih institucija sistema, postojanje dualnog zakonodavstva koje različito tretira iste prekršaje različitih građana, sve više korupcije, sve manje odgovornosti, i sve vidljivije razilaženje prava i pravde?
Kako smo došli u ovu situaciju?
Jednostavno. Urušavanjem integriteta narodnih poslanika. Samim tim i njihove osnovne uloge u demokratskom procesu, da zastupaju interese svojih birača u parlamentu. I to na dva načina. Jedan je kroz neravnomernu teritorijalnu zastupljenost narodnih poslanika, koju karakteriše činjenica da u svakom sazivu u proseku preko 40% opština nema svoje predstavnike u parlamentu, dok 70% opština ima manje predstavnika nego što bi trebalo u odnosu na broj stanovnika. Time se kroz centralizaciju i metropolizaciju politike i političkih tema, kreira drugi paradoks, da čak i oni građani koji imaju svoje predstavnike u parlamentu nemaju realnu mogućnost da se njihovi interesi zastupaju na pravi način. Narodni poslanici postaju partijski poslušnici. Najbolji primer je izglasavanje najnovijeg Zakona o finansiranju lokalnih samouprava. Predstavnici građana u parlamentu su glasali da se njihovim biračima smanje lokalni budžeti i time ugrozi obavljanje ključnih funkcija lokalnih samouprava, kao što su izgradnja i održavanje infrastrukture, kvalitet usluga u oblasti zdravstva, školstva, bezbednosti, javne higijene. To na kraju dovodi do potpunog obesmišljavanja samog postojanja parlamenta kao najvišeg zakonodavnog tela u Srbiji, i njegovo pretvaranje u partokratsko oruđe koje vodi na kraju prema diktaturi. Ogromna gravitacija političke moći daje strankama samo dva izbora: da se odreknu svog identiteta i priključe centru moći, ili da trpe strahovite udare koji mogu u potpunosti da unište njihov integritet. Kao rezultat imamo sve veće udaljavanje vlasti od građana, i sve manje poverenje birača u politiku, stranke i postojeći izborni sistem. Ovakvo autistično ponašanje vlasti inicira formiranje lokalnih građanskih pokreta koji ulaze u političku arenu sa fokusom na lokalne, svakodnevne probleme uz maksimalni otklon prema metropolitizaciji političkih partija.
Da li može biti i lošije?
Naravno da može. Ostao je samo jedan korak da partokratija uspostavi potpunu kontrolu nad svim elementima države. Da sumiramo: na lokalu, gradonačelnike i predsednike opština biraju odbornici, koje u potpunosti kontrolišu partije; na republičkom nivou u većini imamo partijske poslušnike umesto narodnih poslanika; još nam samo nedostaje da i predsednika države biramo u parlamentu, umesto na direktnim izborima. Da citiram Ljubivoja Ršumovića – “Još nam samo ale fale”.
Kako i kada u izbornu reformu?
Tu se mišljenja razilaze. Jedan deo političara i eksperata smatra da je neophodno prvo raditi na jačanju integriteta političkih partija koji će dovesti do unapređenja političkog sistema unutrašnjim reformama. Da političke partije trebaju postati samosvesne i odgovorne putem kreiranja unutrašnje demokratske strukture i uspostavljanja pravih vrednosti. Drugi tvrde da nije realno verovati kako se takav proces u Srbiji može ostvariti u realnom vremenu, isto kao što ne treba verovati da odgovorna koza može čuvati kupus, ili samosvesni vuk jagnjiće. Verovanje da će partije samostalno i svojevoljno ući u reforme koje umanjuju njihovu vlast i vraća je delom građanima je u osnovi utopijsko. Sistemska promena zakona koji ograničavaju i definišu moć i odgovornost političkih partija jedino može dovesti do kvalitativnog unapređenja političkog sistema u realnom vremenu. A što se tiče vremena, tu se mišljenja poklapaju da je su nam reforme potrebne odmah, ako ne i juče. Da znamo kako treba da radimo kad hoćemo pokazuje i nedavno formiranje Akcione grupe početkom 2015. što je bio izvanredan ali na žalost redak primer kako treba pristupiti reformi političkog sistema. I još jedan dokaz da partije same nisu voljne da sprovedu reformu koja će im ograničiti vlast. Barem bez ozbiljnog pritiska i uslovljavanja od strane spoljnog faktora, koji je u ovom trenutku ipak više zainteresovan za postojanje stabilokratije, nego demokratije u Srbiji.
Šta je to reforma izbornog sistema?
Reforma nije samo većinski ili proporcionalni sistem. Priča je mnogo komplikovanija. Svaki model nosi svoje prednosti i svoje mane. Što smo bliži većinskom sistemu, to je bolja ravnomerna teritorijalna zastupljenost i veći uticaj birača na izabrane predstavnike, ali se zato drastično urušava mogućnost garantovanja rodne ravnopravnosti i zastupljenosti manjina. Sa druge strane imamo i veliki broj predloženih rešenja različitih političara koji jednostavno preferiraju jedan model umesto drugog. bez ulaženja u teoriju i praksu problematike reforme izbornog sistema. To nas dovodi u situaciju da je neophodno osmisliti sistem koji će nepristrasno “izmeriti” vrednost demokratije koju ima svaki predlog promene izbornog sistema. Zato je NKD podelio izbornu reformu u četiri ključne oblasti: ravnomerna teritorijalna zastupljenost, rodna ravnopravnost, zastupljenost manjina i odgovornost izabranih predstavnika. U saradnji sa profesorima sa PMF i Pravnog fakulteta u Nišu napravljen je matematički model koji nepristrasno ocenjuje kvalitet predloga reforme izbornog sistema ocenjujući ih prema napred navedena četiri parametra. Do sada smo ocenili 9 predloga reforme izbornog sistema i tu nije kraj.  I dalje imamo otvorenu komunikaciju sa političkim partijama, ekspertima i građanima u nastojanju da dođemo do najboljeg rešenja.
Mislite o tome.
Jer je sve #stvarizbora. I jer je veoma bitno da #biramkogabiram!

Share